Potražnja za začinskim, aromatičnim i lekovitim biljem je sve veća, ne samo u Srbiji, već i šire, ali proizvodnja, odnosno ponuda, postaje sve veći izazov. Suše i nedostatak radne snage samo su neki od problema sa kojima se suočavaju oni koji se bave sakupljanjem i gajenjem ovih biljaka.
Da poslovanje u ovoj delatnosti nije nimalo lako pokazuju i podaci bonitetne kuće CompanyWall, gde se kroz finansijske rezultate iz prethodnih godina vidi da firme koje se bave gajenjem začinskog, aromatičnog i lekovitog bilja u Srbiji nisu u tako povoljnoj situaciji. Ipak, nakon dve godine u minusu, sektor je 2021. godinu završio sa ukupnom dobiti od 541.000 dinara.
Prethodno je u 2019. godini zabeležen negativan saldo od -1.060.000 dinara, dok je u 2020. godini minus iznosio 953.000 dinara. U Srbiji u okviru ove delatnosti posluje 95 firmi.
Prema rečima direktora instituta Josif Pančić dr Milana Lukića, poslednjih godina se trendovi u delatnosti proizvodnje i sakupljanja lekovitog bilja, kao i u plasmanu i prodaji na domaćem i stranom tržištu, u najkraćem mogu opisati kao problematični.
„Potražnja za lekovitim biljem se uvećava, ali je ponuda sve ograničenija. Cena lekovitog bilja je sve veća, troškovi proizvodnje i sakupljanja se povećavaju, uvoz deluje kao ekonomski sve primamljiviji, a ponekad i jedino rešenje. I u prošlosti su se ovakvi trendovi dešavali i imali su ciklični karakter“, objašnjava naš sagovornik.
Poznat je, kako kaže, primer matičnjaka čija je cena na tržištu rasla, a time i rešenost proizvođača da u gajenju daju prednost ovoj biljci u odnosu na pšenicu, kukuruz ili suncokret.
„To je dovelo do povećanja ponude na tržištu, pada cene sirovine, gubitka interesovanja proizvođača i dalje smanjenoj proizvodnji i ponudi. Ovo se ponavljalo u ciklusima koje su iskusni i dugogodišnji proizvođači dobro poznavali i mogli da predvide kretanja na tržištu nekoliko godina unapred. Nažalost, u novije vreme delatnost proizvodnje, sakupljanja i prometovanja lekovitog bilja opterećuju i mnogi drugi problemi“, istakao je Lukić.
Veliki nedostatak radne snage
Kao najuočljiviji problem javlja se, pre svega, problem radne snage. Prema rečima našeg sagovornika, ovaj izazov podjednako muči i one koji biljne sirovine obezbeđuju proizvodnjom, ali i one koji ih sakupljaju iz prirode.
„Kod sakupljanja bilja iz prirode ima možda i više problema, s obzirom na to da tu nema pomoći mehanizacije, odnosno da dobro obučenog poznavaoca lekovitog bilja ne može da zameni nijedna mašina. Ovih sakupljača je svake godine sve manje, toliko da je ugrožena i sama tradicija sakupljanja lekovitog bilja, koja je toliko duboko ukorenjena kod nas. Rešenje se sve češće pronalazi u uvozu, što je velika šteta, s obzirom na ogromno prirodno bogatstvo koje posedujemo kada su biljne vrste u pitanju. I ovde je jedino rešenje stimulativna cena za sakupljača, što je naravno problem, s obzirom da to našu sirovinu čini manje konkurentnom u odnosu na onu iz zemalja u okruženju“, upozorava Milan Lukić.
Pored problema sa radnom snagom, proizvođači se u novije vreme susreću i sa problemom pesticida, pošto se njihova upotreba sve više ograničava.
„I dok je nekada organska proizvodnja bila izazov, kao i mogućnost da se uz dodatne napore ostvari i veći profit, imajući u vidu visoku cenu organski proizvedene sirovine, sada se i od konvencionalne proizvodnje zahteva isto. To ovakvu sirovinu po kvalitetu približava organskoj, ali bez sertifikata, i naravno sa nižom prodajnom cenom, a uz neophodnost ulaganja mnogo ozbiljnijeg rada i upotrebu (nedostajuće) ljudske radne snage kao zamene za korišćenje pesticida u borbi protiv korova. Otuda i značajan rast cene biljnih sirovina dobijenih u agronomskoj proizvodnji“, obrazložio je naš sagovornik.
Još jedan problem koji postaje sve vidljiviji poslednjih godina, su očigledne klimatske promene i sve vrelija i sušnija leta, i to je nešto što se odražava i na cenu biljnih sirovina, kako proizvedenih, tako i sakupljenih u prirodi.
„Prinosi su sve manji, nekih vrsta koje su se nekada sakupljale u velikim količinama kod nas (zrdavac, trava iva, kičica) gotovo da više i nema. Smanjena je ponuda čak i za bilje kojeg je kod nas tradicionalno bilo u ogromnim količinama – hajdučice, kantariona, vranilove trave i drugog. Na taj način suša koja je sve izraženija, uz smanjenu radnu snagu, utiče dodatno na remećenje ravnoteže između ponude i potražnje i dodatno povećava cene domaće sirovine“, upozorio je Lukić.
Uprkos svim navedenim izazovima, podaci bonitetne kuće CompanyWall pokazuju da je po ukupnim prihodima u ovoj delatnosti u 2021. godini prva na listi kompanija iz Niša – „Live natural“, koja je osnovana 2008. godine. Ova firma se bavi uzgojem bilja na preko 250 hektara, a u okviru plantaže ima i destileriju za proizvodnju eteričnih ulja.
Poslednji dostupni podaci iz finansijskih izveštaja pokazuju da je Live natural imao manji pad poslovanja u 2020. godini, ali da se u potpunosti oporavio 2021. godine.
Naime, ukupni prihodi bili su 60,36 miliona dinara u 2019. godini, 50 miliona dinara u 2020. godini i veći od 64 miliona dinara u 2021. godini.
Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune
Jedna od tema koja godinama unazad opterećuje sve privredne subjekte koji su uključeni u trgovinu lekovitim biljem je, kako navodi direktor instituta Josif Pančić dr Milan Lukić, i Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune Ministarstva zaštite životne sredine, kojom se regulišu pitanja iz ove oblasti, odnosno štiti priroda i ugrožene vrste u Srbiji.
„Ovom Uredbom je, između ostalog, predviđeno i plaćanje taksi za zaštićene biljne vrste koje će se sakupljati, i to unapred za tekuću godinu, bez mogućnosti povraćaja sredstava u slučaju da se bilje iz bilo kog razloga ne sakupi. Izmene ove Uredbe se već godinama unazad planiraju, a ova godina se ponovo pominje kao godina kada će biti učinjene. Nadamo se da će nadležno ministarstvo učiniti sve da se olakša pozicija sakupljača lekovitog bilja, a da se naravno ne ide na štetu prirodnog bogatstva Srbije“, izjavio je naš sagovornik.
Lukić je kao primer naveo da bi, ukoliko bi se taksa plaćala retroaktivno, po sakupljenim količinama, ili unapred, ali sa mogućnošću povraćaja neiskorišćenih sredstava ili njihovog prenošenja za narednu sezonu, to cenu bilja sakupljenog u našoj zemlji učinilo nešto konkurentnijom na evropskom tržištu u odnosu na cene drugih zemalja ponuđača koje nemaju ovo opterećenje.
„Institut će svojim autoritetom, ali verujemo i druge značajne institucije (Zavod za zaštitu prirode Republike Srbije, Privredna komora), izneti svoje mišljenje i doprineti kreiranju Uredbe koja će u isto vreme štititi ugrožene vrste, ali i stimulisati ovu delatnost kod nas, kao i izvoz biljnih sirovina“, zaključio je naš sagovornik.
