Ботаничка Башта

Ботаничка башта лековитог биља „Академик др Јован Туцаков“

Зашто име баште „Академик Јован Туцаков“?

Јован Туцаков (Чуруг, 24. I 1905 — Београд, IX 1978) је био познати српски фармакогност и академик, писац првог уджбеника фармакогнозије на српском језику и великог броја монографија и књига чија су заједничка тематика лековите биљке. Објавио је преко 200 научних радова од којих велики број о лековитим биљкама и њиховој употреби у лечењу.
Завршио је два Фармацеутска факултета, један у Загребу 1928, а други у Француској, у Нансију, 1933. где је годину дана касније одбранио и докторску дисертацију. За редовног члана САНУ у Београду изабран је 1974. године, а Француске академије фармације и Академије за козметологију и дерматологију у Паризу 1965. и 1968.
Био је један од оснивача и управник Института за проучавање лековитог биља “Др Јосиф Панчић“ као и дугогодишњи управник Института за фармакогнозију Фрамацеутског факултета у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Јован Туцаков је активно учествовао у раду на изради II југослвенске фармакопеје под насловом ФАРМАКОПЕЈА ФНРЈ (на латинском Pharmacopea Jugoslavica Editio secunda skraćeno Ph. Jug. II), издате 1951 године. Јован Туцаков је у одбору фармакопеје био задужен за биљне дроге. Ова фармакопеја је биљним дрогама најбогатија југословенска фармакопеја и по њој је официнално 68 биљних дрога.

Ботаничка башта

Формирање Ботаничке баште има за циљ да обједини, прикаже и сачува разноликост самоникле и гајене лековите флоре Србије. Врши се сакупљање семенског и садног материјала познатих лековитих биљних врста као и ендемичних врста Србије у циљу очувања гено фонда и њихове еколошке заштите и врши интродукција у Ботаничку башту. Башта захвата површину од око 7 ари и налази се на надморској висини од 188м. Смештена је у оквиру комплекса Пољопривредне школе са домом ученика у Ваљеву.
На опште географско-климатске услове Ваљевског краја, с обзиром на географски положај, утиче близина пространог Панонског басена са једне стране а са друге стране прелазак равничарских предела у брдско-планинске које карактерише изражена изломљеност терена. Планинска греда која се пружа од горњег Љига до доње Дрине и дуж јужног обода Панонског басена различито се назива у географској литератури. Јован Цвијић их је назвао Подрињско-ваљевске планине јер се протежу кроз доње Подриње и по јужном залеђу Ваљева. Ове планине имају велику дужину и углавном упореднички правац пружања.
Протежући се на око 117 км, оне су, после пограничне Старе планине најдуже српске планине. Ова планинска греда умањује дејство хладних ветрова са севера и топлих са југа, омогућује повећање количина падавина и појачање бројних токова чисте планинске воде. Ово све иде у корист великој разноликости биљног света Подрињско-ваљевских планина. Климатски услови ваљевског краја могу се окарактерисати као умерено континентални.